Nerealna očekivanja od roditeljstva

Nakon godinu i po dana istraživanja, čitanja, observacije i ličnog iskustva u roditeljstvu,došla sam do uviđanja da gotovo svaka odluka koju donosimo a da je vezana za decu ima u korenu naše razumevanje (ili nerazumevanje) faze razvoja u kojoj se dete u datom trenutku nalazi. Ruku pod ruku sa nerazumevanjem dolaze i nerealna očekivanja. Što manje razumemo kroz šta deca prolaze to su nam očekivanja nerealnija.

Zastanite na trenutak, zapitajte se, da li sam ja ljuta, besna, isfrustrirana što moje dete ne spava, ne jede, ne pazi, vrišti, pipa sve što ne sme, baca se po podu, zato što razumem kako se moje dete oseća ili zato što ne razumem trenutnu fazu razvoja u kojoj se moje dete nalazi.

Sećam se prvog trenutna (a bilo ih je, srećom, svega par), kada sam bila na ivici suza zato što nisam mogla da uspavam Adama u 4 sata unoć (tada je imao 2 nedelje), nakon što je plakao pa jedno sat vremena. Tada sam prvi put poviknula na njega a onda i ja počela da plačem. Preispitivanje koje je usledilo narednih dana dovelo me je do odgovora koji je od tog trenutka promenio moje poglede i celokupan pristup roditeljstvu --- moja očekivanja u pogledu toga šta je normalno za bebu od dve nedelje nisu bila realna. Moja očekivanja u pogledu toga koliko ja treba da spavam i kada da idem u krevet da bi ja bila funkcionalna kad je njemu teško, nisu bila realna. U prevodu imala sam nerealna očekivanja i od deteta i od sebe.

Intuicija ili edukacija

Jednom kada sam počela da se edukujem na temu emotivnog razvoja i razvoja dečijeg mozga stvari su mi postale jasnije.

Ne postoji jedna knjiga ili kurs koji mogu da preporučim ali čitanje nas vremenom sprema da racionalnije sagledavamo kompleksne teme i povezujemo naizgled nepovezive činjenice.

Ljudi kažu da majke danas ne prate intuiciju dovoljno. Ja kažem intuiciju treba da prate samo one majke koje već imate dokaz da ih je intuicija do sada vodila gde žele da budu u životu generalno (odličan brak, super posao, finansijska nezavisnost, jasni prioriteti, stabilna prijateljstva, itd). Ako vas do sada intuicija nije vodila gde želite da ste u životu, onda je teško da će iznenada da vas vodi u pravom smeru po pitanju roditeljstva. Predstoji vam ozbiljan rad na sebi.

Ali čak i da vas je vodila, sasvim je logično čitati, učiti i razvijati se tako što slušamo savete onih koji su kroz fazu roditeljstva u kojoj smo već (uspešno) prošli, a zatim to pretočili u reči i savete za nas koji tek prolazimo.

Razumevanje faze razvoja u kojoj se vaše dete nalazi je po meni jedna od najbitnijih stavki koju jedna majka (a i jedan otac) treba da znaju ili ulože napor da saznaju. Ako ćete da se znojite bar se znojite na pravim mestima!

"Da li ima benefita da moje dete od 9 meseci gleda nešto na telefonu", "Treba li i dalje da vozim dete u kolicima koje zna da hoda", "Da li je zaista potrebno da osmišljam aktivnosti svaki dan ili je ok da pustim dete da mu bude dosadno", "Šta zaista postižem time što vičem na dete" samo su neka od pitanja koja ćete pitati sebe kada jednom uđete u temu.

Primeri nerealnih očekivanja

Od tada mi je jednostavnije da uočim situacije kada ja ili roditelji oko mene imaju nerealna očekivanja od dece koja se obično završe u suzama što dece što njih samih:

• "Jesam ti rekla da ne trčiš na ulicu udariće te auto" dvogodišnjaku -- dete ne razume pojam opasnosti, naša je odgovornost da ga držimo za ruku

• "Kad će ovo moje dete da prespava noć" jednogodišnjaku -- što reče neki ekspert za spavanje, nikad, i odrasli se bude, samo znaju da se uspavaju nakon par minuta, detetu treba pomoć

• "Daj sada kamion ovom bati da se igra, treba sve da delite" trogodišnjaku -- detetu u tim godinama pojam deljenja ne predstavlja ništa sem da mu je neko uzeo nešto što mu je jako bitno

• "Ne može više tablet, rekli smo 20 minuta samo" trogodišnjaku -- pojam vremena u tim godinama ne predstavlja ništa

• "Jesam ti rekao da ne plačeš za sitnice" dvogodišnjaku -- nerazumevanje emocionalnih potreba deteta bilo kog uzrasta

Samo razumevanje šta je normalno a šta nije za određenu fazu razvoja naravno ne znači da je manje teško proći kroz izazovne situacije, ali u mom slučaju je značilo da prihvatam kada je njemu teško, tada je i meni teško i to je ok. Kad znam da mi je teško i da je to normalno, meni bude lakše :)

Od svih nerealnih očekivanja, najnerealnije je da roditeljstvo treba da bude lako.

Sada kada ne znam da li je nešto normalno ja pravac na Google. Pročitam 2-3 teksta sa proverenih izvora i donesem sama zaključak koji odgovara mojim trenutim kapacitetima i mogućnostima.

Roditeljstvo je poziv za rad na sebi

Izlizana rečenica ali zaista je tako, roditeljstvo je onaj znak koji ste čekali da vam padne sa neba. Jednom kada otvorite Pandorinu kutiju mogućnosti za rad na sebi tako što ste uvideli i premostili izazovnu situaciju sa detetom, to će vrlo brzo da se prenese na sve ostale segmente vašeg života.

Za mene su to za početak bila nerealna očekivanja od svog deteta i od roditeljstva. Jednom kad sam to osvestila počela sam da uviđam kakva sve nerealna očekivanja imam od svojih roditelja, prijatelja, poznanika, slučajnih prolaznika...

Bilo je potrebno oko godinu dana da bi bila sasvim komforna u novom pogledu na svet. Broj prijatelja se smanjio, broj poznanika prepolovio, a moja potreba da menjam ljude oko sebe koji pri tome nisu pitali za promenu, iščezla. Danas savete delim samo ako sam za iste pitana ili ako volonterski neko dođe na ovaj blog.

Što se tiče Adama i mene, mi smo danas pre svega tim. Ne pokušava on da mi oteža život. Kad mu je teško ne otežavam ni ja njemu dodatno. Slušam, pokušavam da ga razumem.

I pravo da vam kažem, mnogo mi je lakše. Više slušam, manje pretpostavljam.

Dozvolila sam sebi da smanjim očekivanja.